Bojan Krivokapić: Žute modle i prazne saksije za evropsku budućnost

Možda je u svim zemljama u tranziciji stanje isto. Možda su problemi proistekli baš iz tih tranzicionih turbulencija. A možda je po sredi nešto sasvim drugo.

Demokratska vlast se u Novom Sadu (po drugi put) ustoličila pre ravno godinu dana. Ti izbori su bili (kao i skoro svi prethodni) istorijski, (skoro) referendumski. Biralo se između svetle evropske budućnosti i tamne nacionalističke proruske kataklizme. Tako su nam govorili. Revnosno su tih dana, od vrata do vrata, delili male plastične saksije i seme bosiljka, sa sve nalepnicom svoje stranke na srpskom i mađarskom (a možda i još nekom jeziku nacionalnih manjina). I modle za kolače, žute u obliku zvezde. Valjda da bismo od kolača koje nam mese mogli da napravimo nešto sa čim ćemo se identifikovati. Žute zvezde. Komentar o simbolici toga čina je u ovom trenutku izlišan.

I prihvatili smo to. Prazne saksije sa semenom. Mogućnost da nešto izraste i da se razvije, ali bez zemlje. Nedostajalo je plodno tle za razvitak. O tome nisu razmišljali. Ili im je baš to bio fazon. Kao, vi sami stvorite uslove da se vaša biljka razvije. Mi smo vam dali omeđen prostor i seme. Pa šta nikne, nikne. Od vas zavisi. Ali vraga.

I onda su sudbonosni izbori prošli i oni su udobno seli u skoro sve fotelje. A mi smo ostali sa svim tim od-srca-darovima demokratskih struja, struktura ili kako se već zovu (te međusobno udružene i uzajamno osnažene proevropske partije). Trebalo je samo stvoriti plodno tle, posejati život i čekati obećanu svetlu evropsku budućnost. I trebalo je nešto uraditi sa onim modlama.
Kada smo počeli da se bavimo tlom i modelovanjem na polju kulture, rekli su nam da to u ovom trenutku nije prioritet. A šta je prioritet – pitali smo. Nismo dobili odgovor. Deklarativno su podržali (skoro) svaku inicijativu, potapšali po ramenu sve koji su pokušali nešto da urade (na pomenutom polju). I tu se njihova podrška završila. To tapšanje (uz adekvatan komentar) je valjda trebalo da predstavlja demokratski čin. Podrška koja se svede na komentar i tapšanje (iskrenost ovog čina nije relevantna za ovu priču), vredi koliko i njena namera. A šta je namera – već je skoro svima postalo jasno.

Izgleda da u/za kulturu ne znaju da rade. Ne znaju šta znači planiranje u kulturi, šta je strategija razvoja kulture. Ne znaju zašto je važno podržati različite kulture i koliki je njihov potencijal. Ne znaju, ne umeju, ali to neće da priznaju. I neće da prihvate pomoć. To je tragedija političke klase koja nije prevazišla principe i mehanizme prethodnih političkih klasa, oličenih u opštenarodskim i opštenarodnim partijama, partija od kojih danas pokušavaju na sve načine da se distanciraju, ali uzalud. Previše su slični.
Možda se čini da sve ovo nema baš neke veze sa demokratskom kulturnom politikom (u ovom gradu). Možda je već svima dosta uvek istih i istih komentara, priča, pitanja. Možda je lakše ne primećivati sve to, udobno se smestiti u svoje male i neprovetrene živote i klimati glavom. Na sve. Sve što kažu, urade. A možda još uvek ima i onih koji to neće. Onih koji opet, koji i dalje ne pristaju na jeftinu šminku, na malverzacije, na zločin. Zločin prema kulturi. Jer ovo što se u proteklih nekoliko meseci radi na polju kulture jeste baš to – zločin s predumišljajem, predumišljaj za ubistvo. Koga, čega? Svega što se ne podvodi, što ne podržava main stream kulturu“ Izlaska“, oličenu u turističko-zabavnom događaju pesme i igara na kulturno-istorijskom spomeniku, pored jedne reke. Događaju koji između ostalog ima za cilj da mobiliše buduće biračke snage, one što će glasati za prazne saksije i plastične modle.

Čini se da je već svima poznata priča o nepostojanju kvalitetnih, jasno definisanih kulturnih politika vladajućih političkih klasa, i o uticaju trenutnog stanja na budućnost kulture i kultura u ovom društvu, u ovoj zemlji.

Površnost u odnosu prema kulturi i umetnosti, a sve češće i bahatost u odnosu prema životu uopšte, te svesno i namerno gašenje alternativa koje pokušavaju da pruže nove i drugačije mogućnosti, dovešće samo do jednog – do uniformisanog kvazi građanstva kojim će upravljati kvazidemokratski mutanti, do društva kojem više ništa neće biti važno i koje će samozadovoljno isparavati na svoju ustajalost.

I da li će onda priča o kulturi uopšte imati smisla?

Bojan Krivokapić, Akademija slobodnih studija

Novi Sad,
jun 2009.