Nekulturni za kulturu - Jedan školski primer

Utorak, 15. septembar 2009. oko 11 sati.
       Nakon učtivog poziva službenice Gradske kuće, usledio je glas člana gradskog veća zaduženog za kulturu. Da, bio je to prvi čovek kulture u Novom Sadu - ,,najkulturniji’’ među nama. Prava je čast i privilegija, što mi se ukazala prilika...
       Sigurno ,,slučajno’’, propustio je da kaže: ,,Kako ste?’’ i tome sl. (računam, čoveku se žuri, kultura ne može da čeka!). Odjednom, čovek se razljutio (biće da je jači čaj ili je možda sinoć pogledao neki ,,teži’’ kulturni sadržaj u gradu), pa je sročio za mene ,,nekulturnu’’ (sigurno duboko promišljajući), petominutni monolog (dosta je, da se ne umara).
       Na momente sam pokušavala da zabeležim neku od izrečenih rečenica (mislim se, zatrebaće mudrosti), ali je brzina izrečenih reči prevazilazila moje ,,brzopisne’’ domete. Ništa bolje nisam prošla ni u pokušaju da se usresredim na najvažnije: Kada bi moglo doći da susreta nas i ,,najkulturnijeg’’ među nama?
       Pokušavajući da strpljivo i uljudno, sačekam svoj red (vidla žaba da se konj potkiva...), prolazilo je vreme uz konstatacije:
,,mi ne možemo postavljati uslove’’ (nije lepo da kažeš kad ti nije prijatno);
,,mi smo puni mržnje i ostrašćeni’’ (bezobraznici jedni!);
,,sad, kako nam volja – u javnost ili ne’’ (kulturan čovek, pa ne pristaje na ucene bahatnika);
,,šta nam bi, pa je l’ kuća gori?’’ (mi bi rekli, ,,krava stala na nogu’’).
       Bilo mi žao, proradila trunka savesti. Nisam želela da ,,takvog’’ čoveka spuštam na niži nivo u ,,razgovoru’’ oko ,,manje važnih stvari’’. Mislim se, bolje da ja ostanem nekulturna, nego da ga još i ljutim (nije prikladno).
       Pa nije on to zaslužio, ,,najkulturniji’’ među nama.
       Sram me bilo!

Jovana Budošan (Art klinika),
koordinatorka inicijative Za kulturne politike – politika kulture