Saopštenje za javnost nakon održanog javnog razgovora o kulturnoj politici grada „JAVNI NOVAC TRAŽI JAVNU ODGOVORNOST“

U četvrtak, 24. juna 2010, u prostorijama Nezavisnog društva novinara Vojvodine, u organizaciji Nezavisne inicijative „Za kulturne politike – politika kulture“ (ZKP), a pod nazivom „Javni novac traži javnu odgovornost“ održan je Javni razgovor o kulturnoj politici u Novom Sadu. Isti je prvo trebalo da se održi 18. juna 2010. sa gospođom Tijanom Pavlov, načelnicom Gradske uprave za kulturu, gospodinom Andrejom Bursaćem, članom Gradskog veća zaduženom za kulturu i gospodinom Vladimirom Kopiclom, savetnikom Gradonačelnika za oblast kulture, ali je otkazan zbog nesporazuma koji je usledio, jer predstavnici vlasti nisu pristali da sastanku prisustvuju mediji, uz stav da žele otvoren dijalog, ali bez medija (Saopštenje Gradske uprave za kulturu objavljeno na sajtu grada Novog Sada).

U Javnom razgovoru su učestvovali predstavnici/ce Nezavisne inicijative „Za kulturne politike – politika kulture“ (ZKP), mediji i publika. Predstavnici vlasti zaduženi za kulturu se, iako su bili pozvani, nisu pojavili. Razgovor je započeo Aleksandar Bede, podsetivši da ni nakon godinu dana od formiranja Inicijative i više pokušaja stupanja u konstruktivan dijalog sa gradskim instancama zaduženim za kulturu, stanje gotovo da nije pomereno sa mrtve tačke. Gordana Nikolić je istakla tri relevantne tačke za razgovor, a to su:

1.    TRANSPARENTNOST I PRAVNI OKVIRI - JAVNI KONKURS GRADSKE UPRAVE ZA KULTURU ZA DODELU SREDSTAVA IZ OBLASTI KULTURE,
2.    PRODUKCIJA I EVALUACIJA - KRUPNI KORISNICI BUDŽETA i
3.    PERSPEKTIVE - KULTURNA POLITIKA GRADA

 
U vezi sa prvom tačkom, Gordana Nikolić je naglasila da je ZKP ukazala na permanentan izostanak osnovnih kriterijuma za rad u proceni i razvoju umetničke delatnosti u Gradu. Postavljeno je pitanje „senzitivnosti“ jedinstvenog komisijskog tela za objedinjenu "oblast kulture" i njenog kapaciteta da odgovori na specifične zahteve medijski raznorodnih kulturnih produkcija (npr. velike oblasti poput kinematografije, teatra, muzike, savremene vizualne umetnosti, novih umetničkih medija, dizajna itd). Najintrigantnije postavljeno pitanje se ticalo „uniformnosti“ Komisija koja broji 9 članova/ca zaposlenih u javnim/državnim institucijama. Istaknuto je da je u drugim opštinama i gradovima u regionu utvrđena praksa da se delatnost umetničke produkcije procenjuje kroz više komisija. Takođe, pomenuti su primeri dobre prakse iz regiona (Zagreb, Rijeka i sl) gde svaka oblast kulture ima svoj poseban konkurs sa posebnom stručnom komisijom.

U okviru druge tačke, poseban osvrt je napravljen na temu kako Grad vidi i percipira savremenu umetničku praksu koja proizilazi iz neprofitnog i nevladinog sektora. ZKP je ilustrovala stav Grada preko njihove zvanične web prezentacije gde ne postoji nijedna reč o nezavisnim organizacijama, inicijativama, manifestacijama, niti o umetničkoj produkciji ili bilo kom sadržaju koji je realizovan od strane nezavisne kulturne organizacije, asocijacije ili individualni projekti na polju muzile, filma itd., već samo o institucijama koje finansira Grad. Za razliku od Novog Sada, na zvaničnim prezentacijama gradova u regionu na web sajtovima postoje informacije o svim aktivnim organizacijama i kulturnim akterima. Grad Novi Sad ih ili ne prepoznaje ili ih se svesno odriče?

Iz ovih pitanja nametnula se nova lista pitanja umesto odgovora: Da li je festivalski okvir najpoželjniji (i jedini) oblik stvaralaštva koji doprinosi umetnosti i kulturi Grada? Na koji način filmski festival Cinema City ili muzički festival Exit doprinose umetnosti i kulturi u Gradu? Koja je uloga komercijalnih festivala filma ili popularne muzike koji se finansiraju iz budžeta u gradu bez bioskopa i bez podržane lokalne filmske ili muzičke produkcije? Pored ugoženog položaja samih stvaralaca istaklo se pitanje koliko građani daju, a koliko dobijaju? Koliko se od budžeta za kulturu uzima, a koliko se kulturi vraća?

Sva ova pitanja već duže vreme kreiraju duboku krizu u svakodnevnom životu Grada i dugoročno smanjuju mogućnost za plodnu i kreativnu produkciju, što je u nesrazmeri prema školama i fakultetima koji obrazuju buduće umetnike/ce u našem gradu. Kao konkretan primer ukazano je na tek završen festival Cinema City koji se može analizirati iz više aspekata: Kako građani i filmski radnici ocenjuju kvalitet produkcije, programa i gostiju filmskog festivala Cinema City?

Nakon toga se prisutnima obratio filmski reditelj Želimir Žilnik i skrenuo je pažnju na kulturnu politiku koja urušava sopstvene potencijale: „Pre desetak godina je grupa mladih reditelja, diplomaca sa filmske katedre novosadske Akademije, zbog neuspostavljenog sistema podrške debitanata na filmu, obnovila Kino klub Novi Sad i počela sa izradom low budget i non-budget projekata. Zatim su pokrenuli filmski festival, 'Filmski front', na koji su se odazvale desetine mladih kolega iz regiona. Taj festival je vredno i kreativno, uz minimalnu finansijsku podršku Grada i Pokrajine (par hiljada evra), postao zanimljivo mesto susreta, razmene iskustava i vrednovanja urađenih radova. Ovdašnji mladi filmaši su dobijali pozive od kolega u regionu, izgledalo je da će se filmska scena obnoviti. I pored solidnog zanimanja publike i medija i pored uvek pune sale Kulturnog centra, finansijska se podrška kretala oko nule i organizatori su se  grčili da goste smeste u podrum u Maksima Gorkog ulici, koji je imao problem sa vlagom, ili u prostorije Slobodnog univerziteta, gde nije bilo postelja. Pljuštala su 'racionalna' obrazloženja: nema para u budžetu, mladi ste, oslonite se na tržište! Da bi, iznebuha, 2007. godine, uz veliku pompu, Novi Sad, Pokrajina i Republika iz budžeta izdvojili oko milion evra za novi filmski festival - Cinema City. Pare poreskih obveznika su trošene na crvene tepihe, paradu retro automobila, kojima su dovožene 'zvezde' vrteći se u krug oko Pozorišta, zatim su plaćani krkanluci po okolnim salašima, luksuzni hotelski smeštaji i 'slavoluke', koji su poput Potemkinovih sela nikli po Novom Sadu, da bi sve to trajalo par dana i nestalo. Što je jos bitnije, javnim novcem je kupljena brojna oprema, za projekcije i gledališta, za tih nekoliko dana, ali i to bi nestalo, da bi Novi Sad 360 dana u godini BIO GRAD BEZ BIOSKOPA!

Nije samo pitanje 'kadrovske politike i partijske pripadnosti', što niko od školovanih i na 'Filmskom frontu' dokazanih kreatora filmskog festivala nije ni pitan ni uključen u novi 'grandiozni' projekat. To je prosto pitanje stručnosti. Ove godine je Cinema City organizovao retrospektivu poznatog autora Miće Popovića. Ja sam bio na nekoliko projekcija. Ton je bio totalno nerazumljiv, ono malo gledaoca je izlazilo. Skrenuo sam pažnju organizatoru na tehničke nedostatke, a i suštinski propust što se filmovi snimljeni na filmskoj traci sada projektuju sa videa ili DVD-a. Niko nije hteo da sluša. Obavestio sam direktora Muzeja savremene umetnosti Grozdanića, da u njegovoj ustanovi ne bi trebalo da se izlažu umetnička dela na način da je njihov integritet ugrožen. Ni na njegovu intervenciju nije bilo reakcije. Drugog dana retrospektive u Muzeju se zatekao i savetnik Ministra kulture Srbije Hamović i on je ukazao na neprihvatljivost ugrožavanja umetničkog dela. 'Stručnjaci' za ta upozorenja nisu hajali i cela retrospektiva je pokazana u FALSIFIKOVANOM IZDANJU. A i ove godine je Cinema City jedan od najprivilegovanijih korisnika budžetskih sredstava za kulturu. Dakle, neophodno je na ova pitanja javno ukazati, jer se radi o destruktivnim postupcima koji urušavaju ovdašnju kulturnu i umetničku klimu.“

Na to se nadovezao filmski režiser Prvoslav Marić, postavljajući pitanje: „A gde su domicijelni reditelji iz ove sredine? Iz Akademije koja je finansirana sredstvima ove pokrajine iz koje nije ponikao nijedan reditelj igranih filmova, jer ti mladi ljudi nisu imali šanse da svojim projektima konkurišu adekvatnom programu koji se traži... Zašto? Zato što su te komisije uglavnom činovničke – ljudi ispraznih znanja.“

Kao zaključak druge tačke pomenut je odnos krupnih i sitnih korisnika budžeta kroz vizualizaciju u vidu mape koja najbolje pokazuje slučaj ”monopolizacije” u kulturi. Takođe, ilustrovan je slučaj sa preduzećem Exit (koje još uvek aplicira na konkursu kao NVO!) i franšizama (privatnim firmama) zaduženim za servisiranje festivala EXIT, gde je čest slučaj da je ista osoba (povezana sa NVO Exit) vlasnik više privatnih firmi itd.

U vezi sa trećom tačkom vezanom za perspektive kulturnih politika u gradu, Gordana Nikolić je naglasila da tek treba da se potraže odgovori na pitanja koja se tiču opstanka i razvoja lokalne umetničke i kulturne scene i načina na koje Gradska uprava podstiče i pomaže kulturnu produkciju novosadskih autora/autorki. Posebno je postavljeno pitanje šire participacije organizacija i radnika/ca iz oblasti kulture, kao i svih građana u menjanju kulturne politike svoga grada. Na ova pitanja je odgovorilo nekoliko učesnika ZKP inicijative, pri čemu se otvorilo pitanje osnivanja asocijacije ili saveza kao tela koje bi zastupalo interese nezavisnih inicijativa u kulturi tj. borilo se za transparentnost vlasti i protiv korupcije. Kao primer naveden je slučaj gde je u saradnji zagrebačkog nezavisnog sektora sa Gradom Zagrebom osnovan Zagrebački centar za nezavisnu kulturu i mlade.

Na pomenutu inicijativu je pozitivno odreagovalo više pripadnika/ca iz publike, a među njima i Srđan Ilić, predsednik Udruženja filmskih radnika Vojvodine, koji je rekao: „Mislim da je kulturno stvaralaštvo ovde, u Novom Sadu, apsolutno zanemareno, bez i jedne reči objašnjenja zašto je to tako. Prosto se čovek tera da veruje u teoriju zavere, da neko radi da ne treba kultura. Prosto, ja ne znam kakvo je drugo logičko, normalno, pa i političko objašnjenje... Što se tiče ove inicijative, ja je podržavam.

Svenka Savić iz Ženskih studija i istraživanja je naglasila krucijalno: „Sasvim je prirodno da treći sektor (neprofitni sektor) ima inicijativu za menjanje institucija, jer to je zapravo - naša misija. Mi iz nevladinog sektora moramo gurati institucije da se menjaju iznutra ili uz našu pomoć.“ Ovo bi se takođe odnosilo i na instituciju Gradske uprave za kulturu.

Inicijativa Za kulturne politike – politika kulture
umetnici/ce, umetnička udruženja, radnici/ce u kulturi i neprofitni sektor
http://www.zakulturnepolitike.net/